Италија у замци штедње

Италијанска влада не би требала улагати, не подизати пензије и вршити притисак на плате. Требало би да пропусти државно власништво над корпорацијама и занемари јавне дужности. Ово је класични неолиберални програм. То је оно {то полити ~ ка класа изван Италије захтијева, јер то захтијевају хедге фондови и организације јавних финансија попут ММФ-а. Овај програм је већ довео Грчку на колена и сада је на реду Италија.

Медији, пре свега Немци, ревносно ревносни. Иако држава плаћа само финансијски обим за који су грађани радили, медији стално понављају концепт дуга као да је приватно домаћинство. У ствари, ради се о паду стопе профита, која се може зауставити само уз ниску плату. То доводи до осиромашења све већег дијела становништва. Један део средње класе постаје бес, други део се мора бојати за своје постојање и бојати се пада у нижу класу. Осиромашење и зависност од социјалних давања доводи до депресије и анксиозности и проналажења индивидуалних излаза, као да постоји лични дуг.

Синдикати су слаби, јер онај који још може продати своју радну снагу има на уму слику незапослених и одупире се захтевима за плате.

На овај начин, Немачка, поготово након Бријунског канцелара, отишла је напријед. Са својим акумулираним капиталом и уз подршку финансијске индустрије и уз помоћ ЕУ, Немачка може присилити јужњаке на курс штедње. Грчка је сада на реду за Италију, а Француска је већ на видику. То се звало прије нацистичке окупације велике економије. Постоји извесна историјска неизбежност у томе, али то се може нагло зауставити колапсом евра.