Маас и Сцхолз нису индустријска несрећа социјалне демократије

Патријархални, Бизмарковски социјални закони су увек прихваћени без резерве од стране немачке социјалдемократије: велики део плате зависних запослених води се у социјалне фондове и њима управља политичка класа. Ове зараде се додају федералном буџету и дио се враћа као милостињу. Само релативно мали дио износа уплаћеног у фонд за незапослене враћа се незапосленој особи након дугогодишњег посла у случају незапослености. Прво, рат у Авганистану мора да се финансира, прекомерни број чланова Бундестаг-а мора бити храњен, а окрузи морају добити и додатак за дјецу, који нису уплаћени у социјалне фондове. Немачка социјалдемократија је увек била спремна да брани овај механизам расподеле.

Слоган министра финансија Сцхолза да постоји новац за све, али не за све у исто вријеме, само је варијанта уобичајених десничарских странака, нешто оштрији језик након избора да би се објаснило да економија претходне владе није ту за сав новац.

Вилли Брандт и његови савјетници су препознали велике могућности у источној Европи за ширење тржишта и искориштавање капитала, те су створили политичке претпоставке, док је Хелмут Сцхмидт већ имао поглед на трговину с Кином и глобализирано ширење. Међутим, њега је замијенио Хелмут Кохл, који је обећао бржи профит и већу послушност америчким жељама. Маас је схватио да се социјалдемократија, како су показали Фишер зелени, може задржати у влади само ако се подвргне америчким жељама и послује само са Истоком, све док амерички интереси нису компромитовани. Немачка мора ослободити амерички гас, замрзнути трговину са Ираном и, наравно, подржати промену режима у Јужној Америци. Приступ нафти у Венезуели је превише примамљив, можда и немачка индустрија може имати користи. Масовни медији се труде да покушаје свргавања назову хуманитарном акцијом, осјећајући се тако сигурно да рискирају да направе будалу од себе. И Маас се претвара у џек за скакање и подржава квислинг САД-а. Медјутим, медији му се захваљују: то пријети чилеанским масакром.